Počeci

Još uvek ne sasvim probuđena sedam za sto, otvaram laptop i pritišćem “power”. U desnoj ruci držim šolju iz koje se puši upravo skuvana kafa. Dok čekam da moj pomalo zatrpan kompjuter počne da daje znake života, uz prvi srk iz šolje osmehom pozdravljam novi dan. I počinjem da razmišljam... o septembru, ili tačnije o septembrima. Još jedan početak. Još jedna nova školska godina. Nove grupe koje treba pripitomiti. Nove knjige kojima treba udahnuti život. Nove mogućnosti i novi izazovi. Preplavi me dobro poznat osećaj. Mešavina uzbuđenja zbog svih novih lepih trenutaka koji trepere u vazduhu i čekaju svoju šansu da se materijalizuju i panike koju ne umem baš da objasnim, ali znam da je uvek pratila uzbuđenje novih septembara. I svih drugih početaka, ustvari.

 

Zapitam se da li se to samo meni dešava... Da li i druge hvata trema od septembra? Ne znam... Ali znam nekoga kome su trebale godine da se odvaži da usvoji toliko željenog psa... Znam i nekoga ko nikako ne uspeva da kaže doviđenja propaloj vezi i pusti nešto novo, lepo i sveže u svoj život... I još, znam nekoga ko je nestvarno dugo bio zaglavljen na prilično bezveznom poslu, verujući da nema načina da zakorači napred i nešto promeni... Pa onda, znam tolike ljude koji žele da probaju razne stvari – da nauče da plešu, da nauče neki jezik, da nauče da šiju, da konačno počnu da se bave crtanjem, koje nikako da dođe na red... I tako naviru slike ljudi koje znam pred novim počecima ili konačno u njima. Izgleda da i drugi imaju svoje septembre, svoje početke. Izgleda da se i drugi slično osećaju suočeni sa njima. I drugima se dešava da pred njima ostanu dugo paralisani, i drugi su, kada se konačno odvaže na taj prvi korak, zbunjeni kako da kroz haos novog početka doplivaju do nekog mesta gde ima malo više stabilnosti i mira.

 

“Zašto je tako?”... vidim svoju unutrašnju radoznalicu kako pomalja glavicu dok meni naviru sećanja, osećanja sa mojih početaka. Zašto počeci tako deluju na nas? Mislim da je to zato što svaki početak ima i svoje naličje... Ta naličja su mesta na kojima zastanemo. Mesta na kojima nam stara koža – stare navike, stari posao, stara veza, stara verovanja – postane suviše tesna. Shvatimo da teško dišemo zbog nje/njih i zapitamo se kako bi moglo drugačije. I dok stojimo na tako nekom mestu, na nekom naličju početka, jedva dišući u nekoj staroj, iznošenoj košulji ili cipelama koje ne možemo da bacimo iako imaju rupu u đonu (rupu koje se po ko zna koji put setimo tek kada osetimo da su nam mokre noge), otkopčavamo okovratnik i polako raspertlavamo jednu cipelu. Sad možemo malo lakše da dišemo i uvidi počinju da dopiru do svesti. Saznanje o tome “šta dalje” je tu, odavno već čuči u našem srcu i čeka. Ali problem zapravo i nije u tome “šta dalje”, već “kako”.

 

Kako da otkopčaš tu pohabanu košulju do kraja, do one poslednje rupice kojoj fali dugme, i složiš je? Kako da izuješ tu tako dobro razgaženu cipelu koja sada savršeno odgovara tvom stopalu... pa onda i drugu, onu sa rupom... uzmeš ih i spustiš na složenu košulju... onda uzmeš jednu kesu i staviš u nju ove lepo složene stvari koje su te tako dugo verno služile i staviš ih u tu kesu? I kako da onda, nešto kasnije tog dana, kad kreneš na svoj izanđali posao, poneseš tu kesu... i pre nego što uđeš u autobus, spustiš kesu u kontejner... i tiho, da niko ne čuje (jer šta bi ljudi pomislili!), kažeš: “Zbogom! I hvala!”. Kako to sve da uradiš!? Kako da znaš da li će neke nove cipele moći tako dobro da se prilagode tvom stopalu? Da li ćeš moći da nađeš košulju koja će tako dobro da ti stoji? I baš na tom mestu možemo da ostanemo zaglavljeni godinama, stavljajući cipele u kesu i ponovo ih vadeći iz nje i vraćajući na policu. Ako nismo oprezni, možemo strašno dugo (možda i zauvek!) da ostanemo tu, pomešanih emocija, priželjkujući novi početak i plašeći se svih nepoznanica koje nosi.

 

Poslednji gutljaj kafe donosi poslednji delić slagalice – sada razumem i moju septembarsku paniku. Ona je strah od nepoznatog. Naličje početaka su završeci starih stvari. Naličje mogućnosti jeste opasnost da će biti preteško, da neće biti kako smo zamišljali ili da će nam, prosto, nedostajati stare, poznate stvari... stari, poznati mi. I onda jedna sasvim jednostavna zakonitost odnosi paniku i nervozu, a ostavlja samo mir i tek malo pokretačkog uzbuđenja. Na tom mestu na kome smo zastali, sa jednom cipelom u ruci, a drugom u kesi, na tom mestu ne možemo ostati zauvek. Nije dobro za nas ni da tu ostanemo predugo. Takođe, u životu nije moguće ni u nazad  ako sebi želimo dobro. Put vodi samo napred i jedina mogućnost zapravo jeste da prigrlimo nove početke. U redu je da zastanemo na neko vreme i sa poštovanjem se zagledamo u te stare cipele, košulju, stari posao, staru vezu, verovanja koja smo imali o sebi i svetu, da zastanemo i osetimo zahvalnost prema starom što nas je dovelo do ovog mesta gde počinje novo. “Zahvaljujući vama sam ono što jesam sada - HVALA. Ali sada je trenutak da se rastanemo i da zakoračim napred u nepoznato”, kažem svim svojim starim septembrima. “Hoću napred, to je jedini prirodan smer”, kažem sebi i novom septembru koji namiguje. 

 

Zorica Pavičić